Prevazilaženje dečjih strahova: Ko se boji babaroge još?

Strah je primarna emocija, koja ima svoj evolutivni značaj. Ona nas čini opreznim i osigurava težnju ka bezbednosti. Naš mozak je naštelovan da nas upozorava i štiti od opasnosti.

Nisu svi strahovi loši. Strah služi kao prva linija odbrane od nesmotrenih poteza koji nam mogu štetiti. Da nema straha mogli bismo da skočimo sa litice jer nam se to čini zabavnim.

Uobičajeni  strahovi kod dece su: strah od mraka, da ostanu sami, od buba, od visine, od doktora ili zubara, og glasnih i iznenadih zvukova (burgije, usisivača, grmljavine, petardi, vatrometa), imaginarnih zastrašujućih stvorenja (čudovišta ispod kreveta, babaroga, veštica), pasa ili drugih velikih životinja.

U različitim stadijumima razvoja, deca se boje različitih stvari

Deca do 2 godine

-glasnih zvukova i naglih pokreta

-velikih objekata koji se nadvijaju nad dete

-nepoznatih ljudi

-odvajanja od roditelja

Deca od 2-6 godina

-mraka

– zvukova tokom noći (škripe parketa, otvaranja vrata, šuškanja u tami)

-maski (maskiranih lica)

-čudovišta i duhova

-nekih životinja (pasa npr)

Deca od 4-6 godina se često plaše izmišljenih stvari. U ovom periodu je dominanta igra “kao da”, i mašta buja. Deca ovog uzrasta teško prave distinkciju šta je stvarno a šta ne. San se može doživeti kao da je potpuno realan i nakon buđenja. Čudovišta ispod kreveta za njih su veoma stvarna. Strah od mraka je veoma uobičajen i čest. Neka deca se plaše ružnih snova – ne žele da spavaju jer se plaše da će ružno sanjati.

Školska deca

-zmija i paukova i drugih buba

-oluja i grmljavine

-da ostanu sama u kući

-od ljutnje odraslih

-od strašnih filmova ili uznemirujućih sadržaja na TV

-bolesti, doktora, inekcija, smrti

Deca ovog uzrasta se često boje realnih opasnosti. Možda će se uplašiti da je provalnik u kući, ili da neko koga vole može umreti. Školska deca neretko osećaju anksioznost oko školskih zadataka, ocena, uklapanja u vršnjačku grupu i slično.

Šta pomaže?

Sigurna baza za dete je njegova porodica, a stub ove sigurne baze je emotivna bliskost i poverenje u primarne figure za koje je dete emotivno vezano – najčešće roditelje. Jaka veza sa detetom, koju roditelj ostvaruje kroz redovan fizički kontakt, kontak očima, međusobnu verbalnu i neverbalnu komunikaciju, osetljivost na dečije potrebe, dostupnost i prisutnost, formira snažni temelj poverenja, koji dete štiti od preterane anksioznosti, ne samo u detinjstvu, nego i kasnije u životu.

Najjednostavnija stvar koji roditelji mogu da urade da osiguraju osećaj bezbedosti je da uspostave predvidljive rutine. Rutine oko ključnih dnevnih događaja, kao što su buđenje, hranjenje, uspavljivanje, povremeno odvajanje, vreme za igru ili izlazak napolje i slično, daju detetu osećaj sigurnosti, predvidljivosti i kontrole nad neizvesnošću.

Šta roditelj može da uradi kada je dete uplašeno?

• Ako je dete malo, roditelj može da uteši bebu ili malo dete govoreći: “Ovde sam, siguran si, sve je u redu”. Roditelj može da zagrli dete, da ga pomazi i da mu govori utešne reči, kako bi pomogao da se dete oseti sigurnim.
• Sa starijim detetom je važno razgovarati i pažljivo ga saslušati. Dobro je da roditelj bude smiren i da se umirujuće ponaša. Važno je da pomogne detetu da osećanja pretoči u reči. (na primer: Osećaš se uznemireno, uplašeno? Da li se plašiš da ostaneš sam? Čini mi se kao da se malo plašiš, jel možeš da mi kažeš čega se plašiš? Gde osećaš to? Da li u stomaku, kao leptirići? Ili u rukama, kao da mravići hodaju? Jel osećaš da su ti ručice hladne, ili da ti srce lupa? Kada se ja nečega uplašim, meni brzo radi srce, dum dum dum, i osećam kako brzo dišem…)
• Ako je u pitanju beba ili malo dete, postepena odvajanja su dobar način da se dete uveri da će se roditelj vratiti. Dobro je zagrliti dete sa osmehom, reći da ćete se vratiti i onda otići. Odvajanja treba da budu prvo kratka, a onda sve duža. Tako će dete učiti iz iskustva da će se roditelj uvek vratiti.
• Za decu koja se plaše mraka, kreiranje umirujuće rutine pred spavanje je ključno. Napravite vaš porodični ritual za uspavljivanje: pranje zuba, pa pidžama, pa čitanje priče, pa pesmica, poljubac i laku noć, paljenje noćnog svetla i slično.
• Pomozite detetu da se postepeno suočava sa svojim strahom. Na primer, zajedno proverite ormane ili ispod kreveta da li ima čudovišta. Zajedno gradite osećaj uverenosti i hrabrosti. Osmislite neke specijalne odbrane, poput armije plišanih igračaka ili nekih hrabrih i magičnih reči…
• Budite model detetu kako se nosi sa strahovima. Modelujte zdrave mehanizme ponašanja i pravite male korake ka suočavanju sa strahom.

Četiri važne strategije

1. Normalizujte i validirajte. Nikad nemojte posramljivati dete što se plaši. Na primer, izbegavajte da kažete nešto poput ovoga: “Pa to uopšte nije strašno. Nije valjda da se toga plašiš? Gluposti, pa ko se još plaši onoga što ne postoji! Velika devojčica, a plaši se babaroga, sramota!”… Dobro je da: Ispričate da ste se i vi plašili nečega kad ste bili mali. Dobro je da kažete: Da, to zvuči stvarno zastrašujuće. Ok je da se nečega plašiš. Svi se plaše nečega. Vidim da ti je zbog toga teško da zaspiš, itd.
2. Budite model veština prevladavanja. Ne možete se izboriti sa strahom svog deteta umesto njega, ali možete mu biti model kako se to radi. Udahnite duboko, skrenite pažnju deteta na nešto drugo kako bi se izborio sa strašnim trenutkom, ili zajedno vežbajte smirivanje i uverenje da je sve bezbedno…
3. Radite na svojim ličnim strahovima. Deca često “imaju radar” za roditeljske strahove i ankcioznosti. Moguće da će vaše dete biti uznemirenije kada ste i vi uznemireni, ili se plašiti pasa ukoliko ste vi imali negativna iskustva sa psima i zazirete od njih, i slično.
4. Postepeno izlaganje strahovima je jedan od najefikasnijih načina borbe sa strahom. Strah čini da izbegavamo neke situacije. Ako se vaše dete plaši da ide na nepoznata mesta sa puno ljudi, pokušajte da ga odvedete prvo na nepoznato mesto sa nekoliko poznatih ljudi, i slično.

Izazovi za roditelje

Prirodna reakcija roditelja na dečje strahove je da pokušaju da umire dete i da mu pruže utehu. “Nemaš čega da se plašiš. Sigurno nije ništa pod krevetom, veruj mi. Dok smo mama i ja tu, ništa ne brini, mi te čuvamo”. Međutim, roditelji ne bi trebalo uvek da “skaču” u pomoć detetu. Ključ je u tome da se pomogne detetu da se suoči i savlada svoje strahove bez roditeljske intervencije. Tako mu se gradi samopouzdanje i nezavisnost. Dete će vremenom da sve više oseća da ima kotrolu i da se manje plaši.

Cilj je pomoći detetu da ostvari jednu važnu životnu veštinu zvanu “samoregulacija”. Samoregulacija je sposobnost da procesiramo (razumemo, imenujemo, prihvatimo, ispoljimo) i kontrolišemo sopstvene emocije i sopstvena ponašanja na zdrav i funkcionalan način.

Samoregulacija nam omogućava da same sebe smirimo ili da dopustimo sebi da osećamo emocije bez preke potrebe da na osnovu njih automatski reagujemo. (Na primer, u stanju smo da osetimo strah ali da ne moramo da pobegnemo iz situacije, ili osećamo ljutnju/bes, ali ne moramo da bacamo stvari.) Da umemo da iskažemo emociju na adekvatan način i da njome vladamo. To ne znači da je potiskujemo.

Potrebno je jako puno vežbe, vremena, prostora da se ova veština razvije kod dece.

Strah, pa čak i strah od imaginarnih stvari je prirodan, normalan deo odrastanja. Važno je da roditelji mogu to da prihvate, a ne da se “plaše straha” ili da pokušavaju po svaku cenu da dete umire, razuvere ili “rasplaše”. Strah od mraka ili babaroge je odlična prilika da se deca “vežbaju” da prevazilaze teške i izazovne situacije.

To nikako ne znači da treba da odjednom izostane svaka podrška od roditelja i da roditelj treba da smesti dete u krevet i kaže ”Ok, sad spavanje. Budi hrabar. Ako se uplašiš, sam reši to. Vidimo se ujutru.” Naprotiv, potrebno je mnogo strpljenja i podrške.

Kako da roditelj pomogne, a da ne pretera u tome

1. Budite “radoznali” i postavite neka pitanja. Ako se dete plaši pasa, pitajte” Šta je to što te zastrašuje kod pasa?” Da li to što glasno laju, ili to što mogu da te obore kada skoče da te pozdrave? Jel ima neki pas koji je posebno strašan, dok drugi i nisu baš tako strašni? Tako ćete saznati više o strahu i imaćete “osnovu” na kojoj možete da radite.
2. Validirajte osećanje, ali se nemojte predugo zadržavati na toj temi. Na primer “Da, to stvarno zvuči zastrašujuće. Mislim da se mnoga deca toga plaše”. A onda promenite temu.
3. Jednom kad ponudite utehu i pomoć, nemojte se predugo zadržavati na tome. Na primer, nemojte se satima maziti i tešiti, jer onda “plašenje” može da postane način za zbližavanje.
4. Napravite plan i željene ciljeve. Na primer, ako želite da dete počne samo da spava, osmislite rutinu koja iz dana u dan podrzumeva postepeno sve veću samostalnost deteta. Recimo, prve večeri lezite sa detetom dok ne zaspi. Druge večeri, sedite u stolici pored njega i držite ga za ruku, Treće večeri samo sedite pored njega. Četvrte večeri, pročitajte priču i onda izađite iz sobe, ostavite otvorena vrata i malo noćno svetlo. Zacrtajte zajedno sa detetom cilj, držite ga se i budite strpljivi.
5. Puno hvalite i bodrite dete i pokažite mu jasno da verujete da ono može da pobedi svoj strah.