Porodična iskustva roditelja dece sa teškoćama u razvoju: Kako naša lična priča može da pokrene promene - Beogradski Psihološki Centar
Porodična iskustva roditelja dece sa teškoćama u razvoju: Kako naša lična priča može da pokrene promene

Pričanje o našim ličnim iskustvima nam pomaže da se povežemo. Ove priče, takođe, otkrivaju kako sistemi utiču na svakodnevne živote naših porodica i dece. One doprinose i razvijanju odnosa između roditelja i stručnjaka, i međusobno povezuju na smislen način. Uz njih bolje razumemo pojedinačna i zajednička iskustva.

Međutim, pričanje lične priče nosi i neke izazove. Njome možemo potkrepiti i pojačati poruku koju želimo da pošaljemo, ali i u isto vreme možemo postati ranjivi i izloženi kritici i pogrešnom tumačenju. Nekad može da se dogodi da poruka koju naša priča nosi ne naiđe na razumevanje, pa da se mi kao roditelji umorimo od toga da iznova iznosimo na videlo svoja iskustva koje su za nas često i veoma bolna.

U ovom tekstu opisaćemo načine na koje roditelji mogu da uobliče svoje priče tako da naglase ključne teme i podstaknu promene u nekom programu ili sistemu. Obradićemo nekoliko ključnih stvari o kojima treba razmišljati kada se spremate da ispričate svoj priču.

Pripremanje priče

Koja je svrha priče? Roditelji dele svoja iskustva u mnogim prilikama, od neformalnih okupljanja do formalnih sastanaka. Ovo su neki od glavnih razloga zbog čega treba govoriti o svom iskustvu:

  • govoreći u javnosti tugu i bes možete pretvoriti u konstruktivnu energiju
  • podelivši priče o dobroj saradnji pomažete pružaocima usluga/stručnjacima
  • ističete vrednosti koje pomažu porodici u njenom posvećenju sebi i deci
  • razgovorom o tome kako utvrđene odredbe zakona/pravilnika utiču na porodice imate uticaja i na javno mnjenje
  • možete pomoći sebi, ali i drugima da se osećaju manje usamljeno u svojim pokušajima da sprovedu neke promene
  • donosiocima zakona i propisa predstavljate ključne prednosti rane intervencije
  • vaša iskustva mogu pomoći ostalim roditeljima koji se nalaze na početku puta koji ste vi već jednim delom prešli
  • vašom pričom možete pomoći da osobe koje nemaju iskustva sa ovakvim poteškoćama bolje razumeju vašu situaciju i vaše ciljeve sa osobama koje nemaju iskustvo sa tim problemom
  • podižete svest i podstičete empatiju prema iskustvu i znanju koji potiču iz tih iskustava

Šta treba imati u vidu

Vreme koje ćete posvetiti svakoj tački sa svog spiska zavisi od toga šta želite da postignete svojom pričom. Pričanje se može podeliti u tri faze:

  1. priprema onoga što ćete ispričati
  2. pričanje priče
  3. dodatne aktivnosti i ocenjivanje učinka koji je vaša priča imala

1. Priprema priče 

Ko je u priči?

Važno je da unapred razmišljate o tome ko će slušati vašu priču. Od toga može da zavisi vaša odluka koje delove ćete naglasiti i, što je još važnije, da budete sigurni zbog čega ih pričate. Svrha priče može da se menja u zavisnosti od toga ko vam je publika: priča o divnom predškolskom programu može da naglasi potrebu za finansiranjem ukoliko se govori pred grupom stručnjaka koji određuju budžet. Međutim, ukoliko ćete je pričati grupi predškolskih vaspitača, možete naglasiti važnost komunikacije i saradnje između roditelja i vaspitača.

Kako organizovati priču? 

Iako većina priča ima početak, sredinu i kraj, one mogu biti različite dužine – od 30 sekundi do više od sat vremena. Priče koje drže pažnju imaju efektan početak pa slušalac želi da čuje detalje u sredini priče i poentu na kraju. Početak priče ima za cilj da opiše likove, mesto radnje i da zainteresuje slušaoca. U sredini radnja se „zahuhtava“ – dodaju se detalji, primeri i interesantni podaci koji su bitni za razumevanje ključnih ideja i ljudi. Na kraju se stvari povezuju i često se nameće ideja ili pouke priče – koja je bila njena tema ili zaključak? Ponekad se tema može jasno izraziti, a ponekad je bolje da slušaoci sami izvuku svoj zaključak.

Početak

  • Gde se priča dešava?
  • Ko su najvažniji ljudi?
  • Kada se dešava?

Sredina

  • Šta se desilo prvo, drugo, treće, itd.?
  • Koji je glavni sukob?
  • Koja osećanja su probuđena?

Kraj

  • Šta se desilo na kraju priče?
  • Kako je problem rešen?
  • Šta je to ključno što ste naučili?
  • Koja je glavna tema koju želite da publika shvati?

2. Pričanje priče 

Pronalaženje i upotreba vašeg glasa 

Način na koji se priča ispriča često je podjednako važan kao i sama priča. Da biste bili dobar pripovedač morate imati nešto što želite da ispričate, nekome da ispričate i sposobnost da učinite da vas drugi čuju.

Opustite se 

Pre nego što počnete da pričate, udahnite duboko nekoliko puta i pronađite u publici poznata lica.

Govorite dovoljno glasno

U velikim auditorijima koristite mikrofon, a u malim grupama govorite jasno i samouvereno.

Ritam

Kada smo nervozni najčešće ubrzamo svoj govor. Opomenite se da treba da govorite smireno i polako – malo sporije nego što biste uobičajeno razgovarali. Pažljivim slušaocima potrebno je vreme da bi obradili ono što čuju.

Gledanje u oči

Uvek je dobro da često pogledate u oči svoje slušaoce. Čak i u malim grupama naići ćete na ljude koji vas pažljivo slušaju, a neki će se osmehnuti ili klimnuti glavom. Treba da odaberete grupe slušalaca na različitim delovima sale i u njih povremeno gledate – tako će se svi osećati uključeni.

Humor

Ukoliko je prigodno, može biti korisno da se malo našalite. Ispričajte prijateljima ili kolegama svoje duhovite opaske i vidite kako oni na njih reaguju. Izbegavajte šale na račun bilo koje grupe ljudi (stručnjaka ili roditelja). Zadirkivanje i sarkazam nisu dobra ideja zato što se ljudi mogu uvrediti.

Dajte publici vremena da postavi pitanja

  • Obezbedite vreme na kraju svoje prezentacije kako bi publika mogla da postavlja pitanja.
  • Ukoliko vam neko postavi neprijatno, lično pitanje, jednostavno recite: „To pitanje mi je teško i radije ne bih na njega odgovorio.“
  • Ukoliko ne možete odmah da odgovorite na neko pitanje, slobodno recite: „Ne znam, ali mogu da saznam i da vam prenesem.“

Iskustvo:  „Kao direktoru jedne predškolske ustanove mnogo mi znači povezanost i empatija koju osećam sa drugima, kako sa roditeljima tako i sa stručnjacima. U tome mi pomaže kada čujem priče sa kojima mogu da se povežem. Nekada se umorim od slušanja uopštenih izjava kako je saradnja važna u uslugama i programima usmerenih na porodicu. Mnogo mi više znači kada čujem priče o tome šta se desilo danas u centru… kojim smo promenama doprineli u životima porodica sa kojima sarađujemo.“

Korišćenje audio-vizuelnih materijala

  • Korišćenje ovih materijala, poput slajdova, fotografija, prezentacija, može biti korisno.
  • Upoznajte se sa tehnikom i naučite osnovne stvari, kako ne biste morali ni na koga da se oslanjate.
  • Proverite da li oprema radi.
  • Dobro je da ovi materijali potkrepljuju vaše reči, a ne da odvraćaju pažnju publike.

Šta ako zaplačem? 

Pričanje priče o emotivnim događajima može biti teško i najiskusnijim pripovedačima. Naravno, potpuno je u redu da zaplačete. Međutim, važno je da budete svesni publike i njihove potrebe da razumeju vaše emocije i poruku. Takođe, najverovatjije ne želite da vas publika sažaljeva i da je zbunjena. Evo nekih saveta od pripovedača-roditelja:

  • Ukoliko se zaplačete, napravite pauzu, duboko udahnite tri, četiri puta i onda nastavite. Publika će ceniti to što ste napravili pauzu i što će moći da čuje ostatak vaše priče.
  • Nekad je korisno da objasnite publici da vam treba trenutak da se saberete i da vam je podjednako bitno da oni razumeju ono što im govorite, ali i koliko vam je to emotivno teško.
  • Mentalno se usredsredite na nešto što vam je smešno – ponekad to potre strah i tugu dovoljno da možete da nastavite.
  • U šaci držite neku malu mekanu igračku. Ukoliko se zaplačete, stiskajte igračku kako biste se malo opustili.
  • Izbegavajte situaciju u kojoj vas neko „spasava“ time što vas prekida i tumači šta ste hteli da kažete. Ukoliko još uvek imate nešto da kažete, umirite se i nastavite.

3. Dodatne aktivnosti 

Kako da dobijem povratne informacije od publike? 

Svest o tome na koji način je publika čula vašu priču, podjednako je važna kao i pripremanje i samo pripovedanje. Ukoliko je moguće, zamolite bliske kolege ili prijatelje da saslušaju vašu prezentaciju i da vam kažu šta misle o njoj. Pripremite konkretna pitanja i pažljivo saslušajte njihove odgovore. Na taj način ćete unaprediti svoje pripovedanje.

Evo primera pitanja kojima možete dobiti povratne informacije:

  • Koje ključne fraze ili reči ste zapamtili?
  • Koji deo prezentacije je bio najuspešniji?
  • Šta je bilo najteže razumeti?
  • Ukoliko biste ovu priču slušali ponovo, na koji način bi mogla da se promeni?
  • Koje su osnovne teme?
  • Kako je publika reagovala?
  • Da li sam se dobro čuo? Da li je brzina govora bila odgovarajuća?
  • Da li sam efikasno koristio humor?
  • Da li je priča logična?

 

Važan podsetnik

Kako deca rastu i osamostaljuju se, veoma je važno konsultovati se sa njima u vezi detalja priče a, ponekad, i da li bi priču uopšte trebalo ispričati. Treba zapamtiti da, kako deca sazrevaju, neka od njih će zamoliti da ispričaju svoju priču, a ona treba da imaju pravo da neke detalje zadrže za sebe ukoliko ih smatraju suviše ličnim.

Prevod i prilagođavanje članka: Family Experiences: Ways to Lead Change Through Telling Your Story, Glenn Gabbard

NECTAS at the Federation for Children with Special Needs, Boston, Massachusetts

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena