Neurodiverzitet i neurodivergencija: Vodič za porodice

Ključne tačke

• Neurodiverzitet je mišljenje da postoje prirodne varijacije u funkcionisanju ljudskog mozga. 

• Kada prihvatimo neurodiverzitet, time prihvatamo i podržavamo neurodivergentnu decu.  

• Prihvatanje neurodiverziteta dobro je kako za neurodivergentnu decu, tako i za celo društvo. 

• Postoji mnogo načina kako porodice, zajednice i škole mogu prihvatiti neurodiverzitet. 

Neurodiverzitet, neurodivergencija i deca

Neurodiverzitet je mišljenje da postoje prirodne varijacije u funkcionisanju ljudskog mozga i načina na koji ljudi doživljavaju, razumeju i komuniciraju sa svetom. To znači da postoje prirodne razlike u načinu na koji ljudi uče i komuniciraju. 

Kod najvećeg broja dece, mozak se razvija na način uobičajen za njihove godine i razvojnu fazu. Ovu decu možemo opisati kao neurotipičnu.  

Kod otprilike jednog deteta, od petoro/šestoro dece, javljaju se varijacije u razvoju mozga. One uključuju varijacije koje se vide u poremećaju pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD), autizmu i disleksiji. Ovu decu možemo opisati kao neurodivergentnu.  

Prihvatanje neurodiverziteta

Prihvatanje neurodiverziteta podrazumeva prihvatanje, uključivanje, poštovanje i podržavanje neurodivergentne dece. Njihove razlike deo su prirodne varijacije i ne treba ih lečiti ili menjati. 

Prihvatanje neurodiverziteta podrazumeva:

• shvatanje da neurodivergentna deca mogu raditi stvari drugačije od neurotipične dece; 
• prilagođavanje zadataka i aktivnosti kako bi i neurodivergentna deca mogla u potpunosti da učestvuju u njima;
• maksimalno korišćenje veština neurodivergentne dece, posebno onih kojima se deca ponose;
• pomoć neurodivergentnoj deci da razviju sebi svojstvene načine da savladaju svakodnevne zadatke i aktivnosti;
• ne očekivati od neurodivergentne dece da promene ponašanje poput repetitivnog samostimulišućeg ponašanja (stimming), koje ne utiče na njihove svakodnevne aktivnosti;
• pobrinuti se da škole, sportski klubovi, društvene grupe i organizacije u zajednici uključe i podrže neurodivergentnu decu. 

Neurodivergentnu decu mogu da ometaju buka, svetlost i druge pojave u njihovom okruženju. Takođe, mogu ih omesti i očekivanja drugih ljudi. Međutim, neurodivergentna deca nisu ta koja treba da se menjaju. Zapravo, okruženja i očekivanja treba da se promene kako bi se bolje prihvatile razlike neurodivergentne dece. 

Zašto je važno prihvatiti neurodiverzitet?

Kada porodice i zajednice prihvate neurodiverzitet, to je dobro za mentalno zdravlje neurodivergentne dece, njihovo zadovoljstvo i poimanje sopstvenog identiteta. 

Prihvatanje neurodiverziteta otklanja pritisak na neurodivergentnu decu da se ponašaju na neurotipične načine, kriju ponašanje poput stimming-a, maskiraju ili kriju svoj identitet ili da se nose sa prevelikom senzornom stimulacijom. Ta vrsta pritiska može da bude fizički i mentalno iscrpljujuća. Takođe, može da otežava deci da se usredsrede na rad u školi i da učestvuju u društvenim aktivnostima.  

Prihvatanje neurodiverziteta takođe je dobro za društvo. Kao što je planeti potreban diverzitet biljaka i životinja da bi preživela, tako društvu treba neurodiverzitet da bi napredovalo. Neurodivergentne osobe umnogome osnažuju društvo – to mogu da čine razvijenim kreativnim, inovativnim i analitičkim razmišljanjem i stručnošću u oblastima od posebnog interesa. 

Kako prihvatiti neurodiverzitet u porodičnom životu?

Neurodiverzitet možete prihvatiti kao deo svakodnevnog porodičnog života. Ne morate i sami biti neurodivergentni. Evo nekih ideja: 

• Razgovarajte sa svojom decom o neurodiverzitetu, neurodivergenciji i prihvatanju. Možete reći, na primer: „Mozgovi nekih ljudi rade drugačije nego kod ostalih. To znači da oni uče i stiču prijatelje na drugačije načine.”
• Čitajte knjige kako biste saznali nešto o neurodiverzitetu i neurodivergenciji i razgovarali o tome. Sa mlađom decom, pokušajte sa Some brains od Neli Tomas, The brain forest od Sandja Menon ili Just right for you od Melani Hejvort. Sa starijom decom, pokušajte sa The spectrum girl’s survival toolkit od Sene Kastelon ili The autism and neurodiversity self-advocacy handbook od Barb Kuk i Jen Perkis. 
• Pronađite svrsishodne načine da uključite neurodivergentnu decu u svoje društvene aktivnosti. Na primer, ako pozivate dete sa poremećajem iz spektra autizma na proslavu rođendana, pitajte roditelje kako da se prilagodite potrebama deteta. Takođe, na pozivnicu možete da dodate opis aktivnosti planiranih za proslavu. 
• Potražite adekvatne načine na koje vaše dete može da komunicira sa neurodivergentnim drugarima. Na primer, možete pomoći svom detetu da nauči da koristi slike i crteže u komunikaciji sa drugarom koji ne govori. 

Kako prihvatiti neurodiverzitet u zajednici?

Evo nekih ideja kako možemo da prihvatimo neurodiverzitet u zajednici:

• Budite svesni reči koje koristite. U redu je da pitate ukoliko niste sigurni. Na primer: „Da li je bolje da kažem autistično dete ili dete sa autizmom?”
• Suprotstavite se štetnim stavovima. Na primer, možete da se umešata ukoliko čujete da neko kritikuje roditelja čije dete ima napad plača u parku.
• Izbegavajte pretpostavke. Na primer, može da postoji mnogo razloga zbog kojih dete jede samo upakovane grickalice ili nosi slušalice u supermarketu. 
• Probajte da nađete načine kako biste zajednicu učinili inkluzivnijom. Na primer, možete učestvovati u peticiji da lokalni supermarket uvede jedan „tihi sat” nedeljno, kada su svetla prigušena i ne pušta se muzika. 
• Sa poštovanjem govorite o neurodiverzitetu i neurodivergenciji. Verovatno poznajete ljude koji su neurodivergentni, čak iako vam to nisu rekli. 

Kako škole mogu prihvatiti neurodiverzitet?

Škole se mogu prilagoditi tako da neurodivergentna deca u potpunosti učestvuju u učenju i druženju u školi. Na primer, možda ste primetili da su u školi vašeg deteta uvedene promene poput ovih: 

• Promene u okruženju za decu sa senzornom osetljivošću ili visokim nivoima anksioznosti. Na primer, možda se u školi koriste tihe prostorije, podešava osvetljenje, deci se dopušta da koriste senzorne predmete na časovima, poput mekanih loptica ili se dopušta prilagođavanje uniformi.  
• Koriste se raznovrsni metodi u podučavanju kako bi se prilagodilo različitim stilovima učenja ili potrebama. Na primer, možda se u školi dozvoljava da neka deca rade video prezentacije umesto prezentacija pred razredom, ili učestvovanje u organizaciji sportskog dana, a ne u samom takmičenju. Možda nastavnici daju i pismena i usmena uputstva. 
• Sva deca se podstiču da uključe neurodivergentnu decu u interakciju i igru. Na primer, možda se na časovima građanskog vaspitanja obrađuju lekcije o neurodiverzitetu ili postoje klubovi za svu decu koju interesuje neka igra, na primer šah. 

Kada deca bolje razumeju kako neurodivergentna deca komuniciraju i kako se igraju, to može da podstakne svu decu da se prema njima ophode sa poštovanjem i da ih smatraju sebi ravnim. Na ovaj način se odstranjuje očekivanje da neurodivergentna deca treba da se menjaju.