Anksioznost i strahovi kod dece

Anksioznost kod dece je normalna. Ako dete pokazuje znake anksioznosti, možda će biti dovoljno da prihvatite njegove strahove i pažljivo ga ohrabrite. Ako anksioznost ometa svakodnevni život deteta, možda je bolje da potražite pomoć lekara

Anksioznost, zabrinutost i strah: normalan deo odrastanja

Normalno je da deca ponekad pokazuju znake aksioznosti, zabrinutosti i strahova. U većini slučajeva anksioznost kod dece i dečji strahovi, ako se pojave, brzo nestanu ili ne traju predugo.

Zapravo, različiti tipovi anksioznosti razvijaju se često u različitim periodima odrastanja. Recimo:

• Bebe i mala deca često se plaše buke, visine, stranaca i odvajanja;
• Predškolci umeju da se plaše samoće i mraka;
• Školarci umeju da se plaše natprirodnih bića (duhova, vampira), društvenih situacija, neuspeha, kritike ili testova, fizičkih povreda i pretnji.

Bebe i mala deca obično nisu ni za šta zabrinuta. Da bi se zabrinula, deca moraju da budu sposobna da zamisle budućnost i loše stvari koje mogu da im se u njoj dese. Zato su brige mnogo učestalije kod dece starije od osam godina.

Kako deca rastu, brinu ih različite stvari. U ranom detinjstvu razlog za brigu će možda biti bolest ili povrede. Kada malo porastu i u adolescentskom dobu, razlozi postaju manje konkretni – na primer, više će razmišljati o ratu, plašiće ih ekonomske i političke situacije, porodični odnosi i sl.

Anksioznost, zabrinutost ili strah?

Zabrinutost i strah su različiti oblici aknsioznosti. Zabrinutost se obično javlja kada dete misli na situacije iz prošlosti ili budućnosti. Strah je obično vezan za sadašnjost.

Recimo, dete će se uplašiti kada mu u parku priđe pas. Isto to dete biće zabrinuto kada ide u posetu prijatelju koji ima psa.

Izvesna količina anksioznosti, brige i straha tokom odrastanja je normalna. Ali vi najbolje poznajete svoje dete. Ako mislite da anksioznost ometa svakodnevni život vašeg deteta, najbolje je da o tome popričate sa pedijatrom.

Kako da pružite podršku detetu

Ako dete pokazuje znake anksioznosti normalnim u granicama, možete mu pružiti podršku na nekoliko načina:

• Prihvatite strahove koje dete ima. Nemojte ih odbaciti ili ignorisati.
• Pažljivo ga podržite da radi ono što mu izaziva ankcioznost, ali ga nemojte terati da se suočava sa kritičnim situacijama ako to ne želi.
• Sačekajte da dete stvarno postane anksiozno pre nego što počnete da mu pomažete.
• Pohvalite dete kada uradi nešto što ga inače uznemiruje, umesto da ga kritikujete kada se uplaši.
• Nemojte svoje dete opisivati rečima „stidljiv“ ili „anksioznan“.

Tipovi anksioznosti kod dece

Kod dece se javlja nekoliko tipova anksioznosti. Dete može imati samo jedan tip ili može da pokazuje obeležja nekoliko tipova anksioznosti.

Društvena (socijalna) anksioznost kod dece

Društvena anksioznost je strah i briga koji se javljaju u situacijama kada dete treba da dođe u kontakt sa drugim ljudima ili da bude u centru pažnje. Deca sa društvenom anksioznošću obično:

• Veruju da će drugi o njima misliti loše ili im se smejati;
• Stide se i povučena su;
• Imaju problem prilikom susreta sa drugom decom ili grupama;
• Imaju ograničen broj prijatelja;
• Izbegavaju društvene situacije gde mogu biti u centru pažnje ili se isticati u odnosu na druge. Na primer, pričanje telefonom i postavljanje pitanja ili odgovaranje na času.

Strah od odvajanja kod dece

Strah od odvajanja se javlja kada se deca plaše i brinu zato što se odvajaju od roditelja ili staratelja. Deca sa strahom od odvajanja obično reaguju ovako:

• Bune se, plaču ili batrgaju kada ih odvoje od mame i tate;
• Plaše se da će se povrediti ili imati nekakvu nezgodu (mogu biti zabrinuti za roditelje ili za sebe);
• Odbijaju da ostanu sami u vrtiću, predškolskom ili u školi;
• Odbijaju da spavaju kod drugih ako sa njima nisu roditelji;
• Žale se da im nije dobro kada su odvojeni od roditelja.

U našem tekstu o strahu od odvajanja možete naći informacije i savete kako da pomognete detetu da prevaziđe problem.

Generalizovana anksioznost kod dece

Decu sa ovim tipom anskioznosti obično brine mnogo različitih stvari – od prijatelja na igralištu do događaja u svetu, pa se ona obično:

• Brinu za najrazličitije stvari – recimo za zdravlje, domaći zadatak, školu i sportske uspehe, novac, sigurnost, svetske događaje…
• Imaju potrebu da sve urade savršeno;
• Na času se plaše da postave pitanje ili daju odgovor;
• Teško im je da rešavaju testove;
• Plaše se novih i nepoznatih situacije;
• Konstantno traže potvrdu;
• Žale se da im nije dobro kada su zabrinuti.

Čitajte više o „tehnici merdevina“, lako primenjivoj bihevioralnoj tehnici koju možete da isprobate kako biste pomogli detetu koje doživljava različite anksioznosti.

Primena tehnike merdevina u slučaju anksioznosti kod dece

Tehnika meredevina primenjuje se na sledeći način

• Počnite od situacije ili stvari koja kod deteta izaziva najmanju anksioznost. Verovatno ćete morati nekoliko puta da dovedete dete u datu situaciju ili izložite predmetu pre nego što ono počne da se oseća prijatno i uznemirenost prestane.
• Zatim pređite na sledeću situaciju, zbog koje dete oseća malo veću anksioznost. Opet, prođite kroz nju nekoliko puta dok je dete ne savlada. 
• Postepeno prelazite na sve izazovnije situacije.

Kada primenjujete tehniku merdevina za prevazilaženje anksioznosti kod dece, jako je važno da dete mnogo pohvalite kad god uspe da savlada jednu od stepenica na merdevinama.

Možete koristiti i nagrade kao motivaciju. Nagrada može da bude dodatna priča pred spavanje, više maženja sa vama ili odlazak u park. Gledajte da se nagrada podudara sa težinom prepreke – na primer, nemojte detetu dati malu nagradu za prevazilaženje najtežeg stepenika. 

Napomena: tehniku merdevina možete primeniti kod dece svih uzrasta, a mogu je koristiti i odrasli.

Kako podneti teške situacije

Možete detetu da pomognete da osmisli neki mehanizam ili strategiju koje može da primeni kada anksioznost nastupi kako bi je lakše prevazšlo: 

• Mlađa deca (3–6 godina): pomozite detetu da smisli rečenicu koju može da koristiti kad se uznemiri. Na primer: „Ja sam hrabra“, „Ovaj pas je dobar“ ili „Mama će se vratiti“. 
• Starija deca (sedam godina i starija): vaše dete će verovatno brže prelaziti stepenike na svojim „merdevinama“ anksioznosti ako mu pomognete da razmišlja realističnije. Na primer, podstaknite dete da samo sebi postavi pitanje: „Šta se desilo prošli put?“ ili „Kolika je verovatnoća da će se to desiti?“.

Budite primer detetu

Deca uče kako da se nose sa teškim situacijama tako što gledaju druge (svoje uzore) šta rade i slušaju šta oni govore. Zato se zapitajte kako se ponašate i šta govorite kada se nađete u stresnoj situaciji. Na primer, nemojte govoriti sledeće: „Pauk! Nemoj da prilaziš pauku. Oni mogu da te ubiju“

Koja je korist primene tehnike merdevina

• Deca se naviknu da se suočavaju sa situacijama koje ih čine aksioznim. To je bolje nego da ih izbegavaju.
• Deca se suočavaju sa svojim strahovima i otkrivaju da i nisu toliko strašni.
• Deca koriste i vežbaju veštine i tehnike koje su razvili kako bi lakše prebrodili teške situacije.
• Deca počinju da shvataju šta znači uspeh dok napreduju „uz merdevine“.

U nastavku možete pročitati neke primere primene tehnike merdevina. Prilagodite ih uzrastu deteta i konkretnom strahu ili anksioznosti. Ako niste sigurni kako to da uradite, razmislite o kosultovanju sa stručnom osobom. Možda mogu da vam pomognu patronažna sestra, pedijatar, školski savetnik ili psiholog.

U slučaju društvene anksioznosti kod četvorogodišnjaka

Dete se plaši upoznavanja i pričanja sa novim ljudima. Evo kako da primenite tehniku merdevina kako biste mu pomogli da prevaziđe anksioznost.

Ovo su „merdevine“ za dete koje smo gore opisali:

1. Dete treba da kaže „zdravo“ jednom prijatelju kog je sretalo nekoliko puta.
2. Pre odlaska kući iz parka kaže „zdravo“ detetu koje ne poznaje.
3. Po dolasku u park kaže „zdravo“ detetu koje ne poznaje.
4. Kaže „zdravo“ kasirki u supermarketu.
5. Kaže „zdravo“ odrasloj osobi koju je upravo upoznalo.
6. Kaže „zdravo“ nepoznatom detetu u vrtiću.
7. Kaže: „Zdravo! Da li hoćes da se igraš sa mnom?“ nepoznatom detetu u parku.
8. U vrtiću priča sa detetom koje ne poznaje baš najbolje o tome šta je radilo za vikend.
9. Ode u novu grupu ili na čas i tamo kaže jednom detetu „zdravo“ po dolasku i odlasku,
10. Ode u novu grupu ili na čas i priča sa jednim detetom iz tog odeljenje.
11. Ode u novu grupu ili na čas i priča sa dvoje dece iz tog odeljenje.

U slučaju straha od odvajanja kod sedmogodišnjaka

Dete se plaši odvajanja od majke, čak i nakratko. Na samom početku primene tehnike merdevina ovo dete se plaši da spava samo i spava u krevetu sa roditeljima.  

Ovo su „merdevine“ za dete koje smo opisali:

1. Dete treba da ostane u kući i igra se dok mama napolju širi veš;
2. Ostane u svojoj sobi i igra se pola sata dok je mama u drugoj sobi;
3. Ostane kod kuće sa tatom dok je mama 10 minuta kod komšinice;
4. Spava na dušeku na podu pored maminog i tatinog kreveta;
5. Ostane kod kuće sa tatom dok je mama oko pola sata u kupovini;
6. Ostane kod kuće sa tatom, a mama izađe na ručak;
7. Spava na dušeku na podu, ali sada bliže vratima, a dalje od maminog i tatinog kreveta;
8. Ostane kod kuće sa rođakom, a mama i tata izađu na ručak;
9. Ostane kod kuće sa tatom, a mama izađe uveče sa prijateljima;
10. Ostane kod kuće sa rođakom, a mama i tata izađu uveče sa prijateljima;
11. Spava u svojoj sobi;
12. Ostane kod kuće sa rođakom i spava u svojoj sobi dok su mama i tata napolju sa prijateljima.

Kada treba da vas zabrine anksioznost kod dece

Većinu dece nešto plaši ili brine. Ako ste zabrinuti za svoje dete, razmislite o sledećem pre nego što odlučite da li da tražite pomoć stručnjaka:

• Razmislite da li anksioznost sprečava vaše dete da radi stvari koje želi. Da li ometa njegovo druženje, obaveze u školi ili porodični život? Ako je odgovor pozitivan, onda potražite pomoć stručnjaka.
• Uporedite ponašanje svog deteta sa njegovim vršnjacima. Na primer, većina dece, kada krenu u vrtić ili u školu, u početku pokazuju znake straha od odvajanja, ali posle osme godine to je mnogo ređe. Ako se ponašanje vašeg deteta mnogo razlikuje od ponašanja njegovih vršnjaka, potražite pomoć stručnjaka.
• Razmislite o tome koliko je drastična reakcija vašeg deteta. Recimo, ako je ekstremno uznemireno ili ga je teško umiriti kada ga ostavite, onda ozbiljno razmislite o profesionalnoj pomoći.

Izrazita ansioznost može uticati na zdravlje i sreću deteta. Neka aksiozna deca svoje strahove prerastu, dok druga ne mogu da ih prevaziđu bez profesionalne pomoći.

Kako naći profesionalnu pomoć i izabrati terapiju za anksioznu decu

Informacije i savete o tome kako da nađete profesionalnu pomoć možete dobiti na nekoliko mesta:

• Kod stručnog saradnika u školi koju dete pohađa;
• Pedijatara (koji vas možda uputi kod dečjeg psihologa);
• U domu zdravlja ili dečijem dispanzeru.

Terapija
Na samom početku kod izrazito anksiozne dece primenjuju se psihoterapeutski pristupi čiji je fokus ponašanje deteta u situacijama koje uzrokuju anksioznost. Obično su to psihološke terapije kao što je kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT).

KBT pomaže deci da razviju veštine kojima mogu da promene način razmišljanja u situacijama koje im izazivaju anksioznost i pokrenu njihovu sposobnost da se sami izbore. U toku ove terapije deca će se suočavati sa izvorima anksioznosti kako bi naučila kako da kontrolišu emocije. Lečenje anksioznosti na ovaj način daje dugoročne pozitivne rezultate.

Lekovi se ponekad prepisuju deci koja su izrazito anksiozna. Neki lekovi (pogotovo oni koji utiču na neurotransmiter zvani serotonin) mogu uspešno da izleče anksioznost kod dece. Oni daju dobre rezultate i u kombinaciji sa kognitivno-bihejvioralnom terapijom.

Raspitajte se kod pedijatra da li bi to bio dobar izbor za vaše dete.  

Šta izaziva anksioznost kod dece

Ljudi će biti anksiozni zato što je anksioznost česta pojava u njihovoj porodici, kao što je, recimo, i određena boja očiju.

S druge strane, ljudi uče da razmišljaju i ponašaju se na anksiozan način zato što gledaju druge koji se tako ponašaju ili su konstantno izloženi strašnim događajima.

Određene stvari u okruženju mogu uticati na dete i povećati rizik od anksioznosti. Na primer, ako je roditelj previše zaštitnički nastrojen prema stidljivom detetu, to će u početku pomoći, ali na duže staze može čak i pojačati aksioznost.